Papir

Papir je danas sastavni deo našeg života. Pošta koju dobijamo, poklone koje pakujemo u njega, novine koje čitamo svakog dana, hrana koju kupujemo umotana u papirne kese, knjige, jednom rečju svuda ga ima i trpi sve. Dozvoljava nam da ga oblikujemo, sečemo, cepamo, savijamo, trpi mastila, boju, olovku, dozvoljava nam da se u potpunosti izrazimo. Može se naći u nekoliko hiljada različitih vrsta.
Prve podloge za pisanje, kao što je već pomenuto, bile su glinene ploče a kasnije papirus i pergament. Današnji naziv “papir”, potiče od latinske reči “papyrus” i grčke reči “papuros”. Papirus je u Egiptu korišćen za skoro sve – mumije su bile uvijane u njega, pisalo se po njemu, jedan deo je čak služio za ishranu, od njega su se pravili laki čamci i dr. Rastao je vrlo visoko, oko 2 metra, i samo donji deo stabljike se koristio za pravljenje podloge za pisanje. Spoljašnja ljuska se skidala i srž stabljike je seckana u trake koje su potom uvijane i natapane vodom dok ne postanu mekane. Potom su odvijane i lepljene jedna pored druge sa preklapanjem u dva unakrsna sloja da bi formirale list. Rimljani koji su papirus doneli u rimsko carstvo, nazivali
ga “plagula”. Takav jedan list ponovo je potapan ili vlažen, zatim posipan mlevenom pšenicom i ravnan čekićem da bi se na kraju sušio na suncu. Dobro osušen, bio je spreman za pisanje.

Pergament

Prvi put je napravljen u gradu Pergamonu, po kome je dobio ime, od rastegnute životinjske kože. Bio je znatno izdržljiviji od papirusa. Uglavnom su se koristile ovčije i kozije kože, koje su obrađivane da bi se dobila glatka površina za pisanje. Ispirane su u kreču oko dve nedelje i tako je odstranjivana dlaka, da bi zatim bile glačane i rastezane na ramove. Sušene su na suncu dok ne postanu čvrste. Posle drugog struganja premazivane su kredom ili kamenom i tako pripremljena podloga je bila spremna
za pisanje. Pisalo se samo na unutrašnjoj strani jer je ona bila svetlija. Kasnije, nastajanjem kodeksa, počelo se pisati sa obe strane da bi stranice kodeksa bile obostrano iskorišćene. Koričenjem su slagane svetla do svetle strane i tamna do tamne da bi se dobila optička harmonija.

Ručno pravljenje papira u Evropi

Nastanak papira

Tajna pravljenja papira stiže iz Kine.
Najraniji sačuvani komad papira datira iz 200. godine pre naše ere i opisan je kao paučinasto tkana svila. Neki kasniji dokumenti govore o trakama bambusa i svile kao bazi papira, međutim to ipak nije bio pravi papir. Materijal koji bi se mogao nazvati papir, izumeo je Ts`ai Lun koji je služio na dvoru cara Ho Ti-a, dinastija Han, 105. godine nove ere. On je dobio zadatak da reorganizuje carevu biblioteku. Knjige su tada bile pisane na drvenim tablicama povezanim međusobno trakama i zauzimale su previše mesta. Osnovna ideja je bila napraviti zamenu za svilu i drvene pločice izbaciti iz upotrebe. Njegova smeša za papir sastojala se od drvenih vlakana, trave, pamuka ili slame, kore drveta i riblje kosti, potopljena u vodu. U
početku su ga svi gledali sa nevericom, međutim rezultati koje je dobio bili su dočekani sa oduševljenjem. Stotinama
godina ova tajna je ostala unutar granica Kine. 610. godine nove ere, papir je preko Koreje stigao do Japana. Doneo ga je budistički sveštenik Don Čo i izazvao još veće oduševljenje pronalaskom. U Japanu je bio dalje usavršavan i već 770. godine car Šotoku je otkrio svetu štampanje na takvoj podlozi – objavio je “Milion molitvi” i kopije su sačuvane do današnjih dana.
U Evropu, umetnost pravljenja papira je stigla iz arapskih država negde u srednjem veku, prvo u Španiju i Italiju a zatim dalje. Arapi su smešu za papir obogatili svojim pamukom i presovanim biljkama.

Razvoj papira u Evropi

Već do kraja renesanse pravljenje papira se proširilo u svim gradovima Evrope. Beli, kvalitetniji papir korišćen je isključivo za zvanična dokumenta, a manje kvalitetni za knjige. Braon papir se prodavao u svežnjevima i služio je za pakovanje. Bez obzira na kvalitet, osnova svih papira bile su tkanine, kojih je bilo teško naći u dovoljnoj količini. Da ironija bude veća, u vreme epidemije kuge ili crne smrti, tkanine je bilo na pretek i malo posle toga je pronađena i štampa.
Smeša od koje se pravio papir je bila udarana tvrdim predmetima da bi se što bolje razdvojila vlakna. Da bi se ovaj posao ubrzao korišćene su različite metode. U početku je smeša tučena teškim čekićima pod tekućom vodom. Postojalo je nekoliko vrsta specijalnih čekića za ovaj posao. Vremenom, oni su zamenjeni cilindrom koji je bio obložen sečivima tzv. “hollander”. Za razliku od japanskog postupka pravljenja papira, gde se koristila hladna voda, u Evropi je smeša zagrevana. Potom je
stavljana u kalup sa ramom i ravnomerno raspoređivana rastresanjem. Kada je bila isceđena i pravilno raspoređena, prebacivana je na gomilu prethodnih i između svake smeše postavljan je filc. Posle 144 tako napravljena lista, cela
gomila je išla pod presu. Presa se rotirala i ravnomerno vlažila. Kasnije, uklanjan je filc i listovi su išli na dalje presovanje da bi se postigla glatka površina pogodna za pisanje a zatim na kanap za sušenje. Prema nekim spisima, u ranom 19. veku konstruisana je prva mašina za pravljenje papira. Londonski par Henry i Sealy Fourdrinier, sarađivali su sa mehaničarem
Bryan-om Donkin-om, i napravili mašinu na osnovu francuskog prototipa. Presa je noslila njihovo ime – fourdrinier presa. Mogla je da napravi traku papira i za osnovu imala sistem valjaka koji su istanjivali i presovali papir.
U Španiji, prvi papir je napravljen 1150. godine, a do 1803. godine proizvodnja na razne načine, širi se celim svetom. Najstarija mašina za papir koja je iza sebe ostavila dugu proizvodnju nalazila se u Gubbio-u blizu Rima. Fabriano počinje svoju masovniju proizvodnju 1286. godine koja polako dobija široke razmere i do današnjih dana predstavlja jednu od najznačajnijih i najvećih. Nastavili su sa proizvodnjom papira po starim receptima na malim presama, a za široku potrošnju proizvode komercijalne i papire visoke tehnologija na većim mašinama.

Nekoliko recepata za pravljenje papira

Reciklirani papir:
- trakice ili sitne komadiće papira potopiti u vodu i prokuvati. U koliko je u pitanju novinski papir, kuvati ga 15 minuta zbog štamparske boje. Tako dobijenu smesu umutiti mikserom a zatim nekoliko puta ispirati pod mlazom vode dok se potpuno ne izjednači i postane kašasta. Onda je dobro iscediti i razvaljati na sito, ostaviti da se suši pod pritiskom da se ne pojave klobuci.

Papir od biljnih vlakana:
- iseći biljna vlakna na dužinu od oko 10-ak cm. U posudu sa vodom dodati natrijum karbonat i mešati dok se ne rastvori, zatim dodati vlakna i krčkati ih na tihoj vatri 2 - 3 sata. Posle kuvanja, smesu prebaciti u cediljku i ispirati pod mlazom vode. Potrebno je da PH vrednost biljnog materijala postane neutralna. Dobro iscediti pod ravnomernim pritiskom.

Reciklirani papir II:
- komadiće papira (raznih vrsta i boja) ostaviti u dubokoj posudi sa vodom da prenoće. Kada papir upije toliko vode da ga se može lako sitniti prstima u smesu dodati jednu supenu kašiku lepka za drvo i izmešati mikserom. Po želji, u ovu smesu mogu se dodati mirišljava ulja, mlevena narandžina kora ili začini (cimet, vanila, mleveni karanfilić). Sve to ostaviti da odstoji još par sati da bi smesa dobila miris začina, zatim je rasporediti na sito i sušiti pod pritiskom.

Papir za lampe:
- flis papir iscepati na trake a zatim jednu po jednu potapati u rastvor vode i lepka za drvo (odnos 4:1), i ređati na ravnu podlogu tako da se trake malo preklapaju. Između njih mogu se stavljati biljke, lišće i td. Debljinu papira odrediti slojevima traka. Suši se uspravno, okačen, da se ne bi deformisao. Pošto je tanak i providan, kada se osvetli, kroz flis papir će se videti sve što je stavljeno među slojeva.
*Naročito je bitno dobro iscediti smesu. Kada se izvadi sa sita i prebaci na ravnu podlogu, preko nje se stavlja krpa i prelazi lagano gumenim valjkom nekoliko puta. To će isterati ostatke vode a krpa će ih brzo upiti ne oštećujući smesu ispod.

Alati za pisanje

Kaligrafija dozvoljava najrazličitije alate. Jednom rečju, sve što može da se umoči u boju a da ostavlja trag na papiru, može poslužiti kao alat za pisanje. Kako god zvučalo, istina je - od čeličnih kaligrafskih pera, preko specijalnih flomastera, kineskih četki, guščijeg pera kao u stara vremena, trske, do špahtle, komada drveta ili plastike, dve spojene grafitne olovke, rajsfedera itd. Prema alatu, se bira podloga na kojoj će se pisati tako da se dobije najsavršenija kombinacija.

Trska

Obična barska (rečna) trska, prirodni alat, dobro osušena i zašiljena, najbolji je izbor za početnike. U zavisnosti
od toga kako je zarezana omogućava nijanse tankih poteza. Bambus je tvrd i težak za oblikovanje, mada se vrh
sporije troši. Ovaj alat je, zbog svoje širine malo neprirodan za držanje u ruci i preteča je današnjih čeličnih pera.

Način zarezivanja trske

Potreban je komad dužine 20-ak cm, čist i bez oštećenja. Očisti se unutrašnjost trske na strani kojom će se pisati a zatim se zaseče pod uglom kao na slici. Vrh kojim se piše zaseca se ravno ili pod malim uglom a zatim se napravi tanak rez vertikalno tako da tečnost može lakše da prolazi. Da bi trska duže držala tečnost kojom se piše, može se dodati mali limeni deo, parče limnke ili nešto slično, ali to nije obavezno - pisaće i bez toga. Na isti način može se pripremiti za pisanje i guščije pero ili pero
od ćurke. Ovaj alat omogućava tanji potez i sitnija slova.

Četka

Prvo je počela da se primenjuje u Kini i Japanu kao slikarski i kaligrafski alat. Postojale su škole kaligrafije. Pisanje četkom je u Japanu bila usko povezivano sa mačevanjem. Zahtevala je koncentraciju i određeno stanje duha i zato se smatralo veštinom a ne zanatom. “...Metode kaligrafije i mačevanja su iste. Vežbanjem unapređujemo našu snagu. Istina o kaligrafiji je njeno stanje, isto kao i mačevanje - stanje jednostavnosti.” “Heroj”


Četke možemo podeliti u dve vrste - tvrde i meke. Tvrdim četkama možemo pisati kao trskom, slova koja su bliža evropskoj kaligrafiji i izvoditi serife, dok mekom, akvarel četkom možemo pisati rukopisna pisma. Prednost četke je korišćenje tečnosti koje pero i trska ne mogu: tempera, pigmenti, uljane boje itd. Takođe je zahvalna za izvođenje raznih efekata, a potez je bogatiji. Najbolje su kineske četke, ali mogu poslužiti i bilo koje druge. Što se podloge tiče, izbor je bogatiji nego kod ostalih alata.

Pero

Funkcioniše po istom principu kao i trska, međutim pruža bogatiji izbor. Prirodnije stoji u ruci i za vežbanje je zahvalnije. Postoje razne vrste pera, mada je izbor kod nas vrlo ograničen. Neka od njih su:
- pero za crtanje - najrasprostranjenije, sa zaobljenim vrhom, daje vrlo ujednačenu liniju i može poslužiti za ispisivanje
rukopisnih pisama ili afekte.
- plakatno pero - kao što mu i sam naziv kaže služi za ispisivanje velikih formata, izgleda kao pločica savijena na
pola sa zarezima za izlaženje tečnosti kojom pišemo. Ima ga u raznim veličinama.
- obično kaligrafsko pero - kod nas se sada mogu naći isključivo “Brause” čelična pera u raznim veličinama
pečata. Zahvalna su za pisanje serifnih pisama i zgodna za početnike zbog svoje tvrdoće.
- copperplate - pero pod uglom, specijalno napravljeno za copper plate pisanje.
Tečnosti za pisanje perom su tuš i bajc na bazi vode i ima ih u velikom broju boja. Što se tiče podloge, reciklirani papiri nisu zahvalni za ovaj alat zbog njegovog oštrog vrha.

Pera za pisanje

Ostali alati

U novije vreme su se pojavili i kaligrafski flomasteri ali u malom broju boja. Zgodni su za brzo ispisivanje ili pisanje na podlogama tipa staklo, plastika, metal. Međutim, bilo kakav alternativni alat dolazi u obzir, kao što je već rečeno. Zavisi od efekta koji želimo da postignemo. Špahtla ili rakel sa slojevitim nanosom boje ili polikolora mogu da budu zanimljivi na tamnoj podlozi, daju veću slobodu pokreta jer dozvoljavaju rad na velikim formatima. Za ekspresivniji potez koristiti se rajsfeder ili
pipeta, a za crtane inicijale dve grafitne olovke spojene selotejpom. Prvi pigmenti pravljeni su od čađi koja se mešala sa
kaučukom i vodom, u zavisnosti od recepta. Kao proizvod se dobijalo crno mastilo, vrlo tamno i postojano. Tokom godina, boja ovog mastila se, usled hemijske reakcije, menjala u izrazito tamnu sepiju. Danas, međutim, izbor pigmenata, mastila i boja je
veoma širok. Razvile su se i neke nove, eksperimentalne tehnike mešanja.