Karejski tipik

Najstariji srpski dokument u Hilandaru, Karejski tipik, originalni primerak sa svojeručnim potpisom Save Nemanjića

Oktoih

Drugi list Oktoiha štampanog na Cetinju 1494. godine. Zastavica na vrhu predstavlja grb Đurđa Crnojevića

Ćirilica

Slovensko pismo koje je nastalo posle glagoljice. Najstariji spomenici pisani ovim pismom potiču iz 10. veka, a njegov razvoj je bio vezan za Simeonovu Bugarsku koja je u to doba bila najmoćnija država. Razvija se književnost po uzoru za vizantijsku, a zavisnost od Vizantije ogleda se i u menjanju glagoljice ćirilicom. U osnovi je grčko pismo – uncijalno ili liturgijsko, dopunjeno znakovima neophodnim za čisto slovenske glasove. Ćirilica je nastala od starogrčkog majuskulnog
uncijalnog pisma, dok je glagoljica bila vezana za minuskul. Ne zna se pouzdano ko je izvršio promenu azbuke ali se pretpostavlja da je to bio Kliment Ohridski, učenik Ćirila i Metodija, mada neki spisi govore da je to bio i episkop Konstantin.
Zahvaljujući Vuku Karadžiću, ćirilica je danas jedno od najuređenijih pisama. U početku je imala 37 znakova od kojih su 23 grčka uncijalna slova, a 14 je preoblikovano iz glagoljice u skladu sa karakterističnim slovenskim glasovima. Svoj konačni izgled dobila je tek u 11. veku i tada se pojavljuje kao staroslovensko pismo. Koriste je Rusi, Ukrajinci, Makedonci, Srbi, Crnogorci i
Bugari. Vukovom reformom “piši kao što govoriš, čitaj kao što je napisano”, azbuka je umesto 46 znakova koliko je prvobitno imala, svedena na 30 – prvobitna 24 i 6 novih. Reforma je završena 1818.godine, ali je u upotrebu ušla tek 1868. godine. Razvoj ćiriličnog pisma može se pratiti putem srednjevekovnih srpskih spisa iz nekoliko umetničkih cenrara. Reforma ćirilice je izvršena i u Rusiji 1710. godine, pošto je ruski car Petar Veliki bio nezadovoljan izgledom pisma i velikim brojem znakova. Ova ćirilica je dobila naziv građanska, a ponovna reforma je izvršena pred Oktobarsku revoluciju. Prve ćirilične knjige su
štampane 1491. godine u Krakovu (“Oktoih prvoglasnik” i “Časoslav”), dok je prva srpska tj. južnoslovenska ćirilična knjiga štampana 1494. godine na Cetinju.

Makedonska ćirilica

U današnjem obliku je sačinjena posle Drugog svetskog rata po uzoru na Vukovu ćirilicu. Tokom svog razvoja ćirilica je menjala svoj grafički oblik. Štampana slova su bila manje podložna promenama, dok su pisana prošla kroz niz promena. Posle dugogodišnjih polemika da li se treba prikloniti latinici na putu ka Evropi, tek poslednjih godina u našoj zemlji ćirilica je proglašena za zvanično pismo kojim se pišu sva državna dokumenta. 1991. godine, Prosveta je objavila bukvar Inoka
Save, koji je izvorno prvi put štampan u Veneciji 20. maja 1597.godine na svega dva lista. Drugo izdanje je iste
godine izašlo na četiri lista, takođe u Veneciji, međutim dugo je bio zaboravljen.

Kluturna baština

TEMNIĆKI NATPIS X - XI vek
Pisan je lepim ćirilskim pismom i zadržao je crte i starijeg i novijeg pravopisa. Uklesan je na kamenu krečnjaku, veličine 195 x 195 mm, debljine oko 50 mm. Nađen je 1900. godine u Gornjem Katunu, blizu Velike Morave. Sada se nalazi u Narodnom muzeju u Beogradu.

HILANDARSKA OSNIVAČKA POVELJA 1198.godina
Pretpostavlja se da su Hilandarsku povelju izdali Sveti Simeon i Sveti Sava u drugoj polovini 1198. godine. Pisana je uglavnom u glagoljskoj tradiciji. Povelja na početku ima izuzetan literarni deo - arengu - u kojoj se obrazlaže mesto velikog srpskog župana na lestvici tadašnjih država i njihovih vladara.

MIROSLAVLJEVO JEVANĐELJE kraj XII veka,
Grigorijev zapis na bočnoj belini Najraskošniji srpski spomenik XII i srednjeg veka uopšte. Po nameni, jevanđelistar, puni aprakos, sa čtenijima iz sva četiri jevanđelja raspoređenim prema danima crkvene godine. Dvostubačni tekst i oko tri stotine
minijatura i ukrasnih inicijala, sve na velikom formatu pergamenta, radila su dva pisara. Jedan pisar, Grigorije, sastavio je na kraju zapis iz kog saznajemo da je jevanđelje pisano za kneza Miroslava. Ovo je prvi poznati zapis koji će se kroz srednji vek negovati kao posebna književna vrsta. Tekst ima jaku glagoljsku staroslovensku osnovu.

VUKANOVO JEVANĐELJE, 1196. 1202. godina
Pretpostavlja se da je jevanđelje pisano u prvim godinama vladavine velikog župana Stefana, Nemanjinog sina. Prepisivanje je bilo završena kada su braća Stefan i Vuk zaratila 1202. godine.

POHVALA KNEZU LAZARU, 1402. godina
Pohvalu je sastavila monahinja Jefimija. Tekst je izvezen pozlaćenom žicom na crvenom atlasu veličine 67 x 49 cm. Pokrov namenjen moštima Svetog kneza Lazara u manastiru Ravanici, sada se nalazi u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu.

OKOV ZA KNJIGU, manastir Studenica,
manastirska riznica

DETALJ DUŠANOVOG ZAKONIKA,
Stefan Dušan silni 1308. - 1355.
Zakonik je bio obnarodovan u dva maha 1349. i 1354. godine i bio je prvi pisani zakon u feudalnoj Evropi. Može se reći da je bio državni ustav jer su njime utvrđena prava i dužnosti pojedinih staleža i odnosi među njima.

Kaligrafija istoka

“Pod kaligrafijom ili lepim pisanjem treba podrazumevati sva pisma rukom pisana od najstarijih vremena pa do današnjih dana. To znači da vreme kaligrafije teče od prvih ispisivanja znakova na voštanim i glinenim tablicama, papirusu, pergamentu i konačno hartiji. Međutim, sa pojavom ksilografije (otiskivanje cele stranice rezane na drvenoj ploči), tipografije (štampa pomičnim metalnim slovima složenim u redove i cele stranice) i prvih štamparija, pisaćih mašina, računara i kompjuterske tehnike, prestala je potreba za ručnim ispisivanjem knjiga i uopšte za rukom ispisivanim tekstom. Tako je vremenom
ručno pisanje (rukopis) svedeno na najnužnije potrebe intimne komunikacije.”
Dr. Tadija Eraković
“Vratimo se lepom pisanju”
1995. godina

Kina

Kaligrafija je u Kini imala ravnopravno mesto uz slikar-stvo. NJen razvoj je započeo hijeroglifima a kroz vekove, razvili su se različiti stilovi i škole pisanja zasnovani na kulturnoj baštini. Kineska kaligrafija se može podeliti u 5 kategorija:
1. Zhuan - pečatno pismo
2. Lishu - oficijelno pismo
3. Kaishu - regularno pismo
4. Caoshu - kurzivno rukopisno
5. Xingshu - brzopis

Zhuan

Ovo pismo je bilo najraniji oblik pisma i nije bilo uređeno. Pojedini znaci su imali nekoliko različitih formi. Prva reforma ovog pisma desila se za vreme zapadne Zhou dinastije. Shi Zhou je sveo broj karaktera na 15 i pismo nazvao po sebi. Zhou leksikon sa pravilima pisanja, bio je dugo izgubljen. Kada je 221. godine pre nove ere car Qin Shi Huang ujedinio Kinu, naredio je svom prvom ministru Li Si-ju da prikupi sve vrste pisanja širom zemlje i sortira ih, sa idejom da stvori jedinstveni pismovni sistem Kine. Međutim, jedino što je Li Si uspeo da uradi je da pojednostavi znakove Zhuan pisma stilizovanjem. Naziv pisma znači pečatno pismo, jer potiče sa Qin kamenja.

Lishu

Pismo je nastalo takođe za vreme kratke vladavine Qin dinastije. Preoblikovano Zhuan pismo je bilo još uvek previše komplikovano da bi se koristilo za zvanična dokumenta i njegovim daljim pojednostavljivanjem, Cheng Miao je stvorio novo, Lishu pismo.

Kaishu

Prvi oblik ovog pisma se razvio za vreme dinastije Wei, dok je svoj konačan oblik dobilo za vreme dinastije Jin. Današnja verzija je po formi više kvadratna, bez malih slova i arhitektonska po stilu. Svako ko je u Kini želeo status kaligrafa morao je da savlada veštinu pisanja Kaishu pisma.

Caoshu

Korišćeno je za brzo ispisivanje i izučavano je u dve škole Zhangcao i Jincao. Prvi oblik koji je nastao za vreme dinastije Qin modifikovan je za vreme dinastije Han.

Xigshu

Ili brzopis je nešto između regularnog i kurzivnog. Majstori kaligrafije predstavljaju ova tri stila Kaishu, Xigshu i Caoshu kao ljude koji stoje, hodaju i trče.

Japan

Japanska kaligrafija je kao umetnička forma, stara tri hiljade godina.Ona nije vežbanje lepog pisanja, već izraz Orijenta, kombinacija umeća i mašte. U japanskoj kulturi, izvorno nazvana “Sho” ima za cilj da oživi reči i obogati ih karakterom. Stil pisanja je individualan i razlikuje se od osobe do osobe. Svaki znak, napisan jednom, u trenutku, ne dozvoljava nikakve neknadne intervencije i upravo u tome leži sva njegova lepota.

Razvoj japanskog pisma

Kaligrafija se u japanu ustalila tokom VII veka nove ere. Budizam je iz Indije, preko Kine i Koreje, stigao u Japan i doneo mnoge promene. Budistički spisi su bili na kineskom jeziku i estetski su bili na visokom nivou. Najpoznatiji budistički kaligraf je bio Kukai i postoji jedna legenda vezana za njegovo umeće. Naime, japanski car Tokusokutei ga je zamolio da ponovo napiše pet tabli koje su bile oštećene i on je prihvatio. Uzeo je pet četki, po jednu u svaku ruku, po jednu stavio među nožne prste i
jednu stavio u zube i napisao pet tabli u isto vreme. Pošto se u Kini već do kraja IV veka razvilo pet načina pisanja, Japan je svoj sistem zasnovao na kineskim sistemima. Do VIII veka u Japanu su se razvili “Kana” znakovi, koji su trebali da predstavljaju vukove nasuprot znakovima korišćenim kao ideogrami. Na taj način razvila su se tri tipa kane:
- Maniogana
- Hiragana
- Katakana
Maniogana su neki kineski znakovi (tzv. “kanji”), i fonetski su trebali da predstavljaju japanske slogove. Nazvani su po Manioshu zbirci poezije iz VIII veka. Do vremena kada je ova zbirka nastala, Japan nije imao svoj sistem pisma i tekstovi su bili pisani kineskim znakovima koji su korišćeni prema fonetskim i ideogramskim vrednostima. Kasnije, kao rezultat načajnog pojednostavljenja maniogana pisma, nastala su hirogana i katakana pisma. Hirogana se koristile uglavnom žene iz vladarske porodice i ono se razvilo u jedinstveni kaligrafski stil. Istočna civilizacija je izvršila veoma jak uticaj na ostali deo sveta svojim napretkom. Ma koliko nam se primitivnim činila njihova pisma, ne možemo poreći da nam pronalazak papira i tuša nije učinio život lakšim. Umeće pravljenja papira je iz Kine i Japana, preko pustinje Gobi u centralnoj Aziji, prenešeno na celi svet. Taj put, “Put svile”, prvi put je zabeležio Marko Polo. 751. godine nove ere papir je pravljen u Samarkandu, zatim je stigao do Bagdada, a odatle preko Mediterana do Španije. Sto godina kasnije, trgovci donose papir na Siciliju i u Italiju,
odakle se širi po čitavoj Evropi. U međuvremenu je prošlo hiljadu godina.