Uvod

Navikli smo na to da posmatramo sliku bez reči, prepoznajemo oblike iz prirode ili svakodnevnog života, otkrivamo emociju u boji i potezu četke umetnika. Ali šta ako taj potez četke zamenimo potezom pera, ako boju obogatimo slovima ili je samo preformulišemo, damo joj novi višeznačni oblik? Da li ćemo tako predstavljenu emociju smatrati manje vrednom ili možda slabijom? U svesti čoveka reč i slika su razdvojeni. Reč je tu da opiše sliku, emociju ili događaj, a slika da bude viđena, doživljena ili opisana, ali nikad ispričana ili prepričana do kraja. Slika kao viši nivo, estetska vrednost, i reč kao niži nivo, priča u funkciji estetske vrednosti. Ako te dve stvari pomirimo i tekst predstavimo kao sliku sa nekoliko planova ili nivoa dubine svesti, možda ćemo privući gledaoca da zagrebe ispod površine slike. Na taj način otvorićemo mu vrata i pružiti mogućnost da sliku proputuje sa četiri strane.
Kaligrafija od svog posmatrača zahteva dodatno angažovanje, ne samo puko posmatranje poteza i boje, već i čitanje. Tako kaligrafija deluje na dva paralelna nivoa. Stvaranje kaligrafije je podjednako alhemija kao i slikarstvo ili kuvanje. Svaki deo puta na tom stvaranju je povezan sa celinom i tako imamo hiljadu malih slika koje grade jednu, veliku.