Knjiga tajni

Kaligrafija - experiment u pismu i materijalu

Pred vama je tekst koji je u originalu pisan kao magistarski rad na fakultetu Primenjenih umetnosti u Beogradu, 2004. godine. Verovatno će se pojaviti kao knjiga jednoga dana, ali u malo proširenoj i dopunjenoj verziji.

Uvod

Navikli smo na to da posmatramo sliku bez reči, prepoznajemo oblike iz prirode ili svakodnevnog života, otkrivamo emociju u boji i potezu četke umetnika. Ali šta ako taj potez četke zamenimo potezom pera, ako boju obogatimo slovima ili je samo preformulišemo, damo joj novi višeznačni oblik? Da li ćemo tako predstavljenu emociju smatrati manje vrednom ili možda slabijom? U svesti čoveka reč i slika su razdvojeni. Reč je tu da opiše sliku, emociju ili događaj, a slika da bude viđena, doživljena ili opisana, ali nikad ispričana ili prepričana do kraja. Slika kao viši nivo, estetska vrednost, i reč kao niži nivo, priča u funkciji estetske vrednosti. Ako te dve stvari pomirimo i tekst predstavimo kao sliku sa nekoliko planova ili nivoa dubine svesti, možda ćemo privući gledaoca da zagrebe ispod površine slike. Na taj način otvorićemo mu vrata i pružiti mogućnost da sliku proputuje sa četiri strane.
Kaligrafija od svog posmatrača zahteva dodatno angažovanje, ne samo puko posmatranje poteza i boje, već i čitanje. Tako kaligrafija deluje na dva paralelna nivoa. Stvaranje kaligrafije je podjednako alhemija kao i slikarstvo ili kuvanje. Svaki deo puta na tom stvaranju je povezan sa celinom i tako imamo hiljadu malih slika koje grade jednu, veliku.

Razvoj pisma kroz vekove

Potreba čoveka da za sobom ostavi neki trag, zabelešku, sliku ili pisanu reč prostire se vekovima unazad, od praistorije do danas. Tako, pismovne forme možemo podeliti na više razvojnih oblika:
- slikovno pismo
- slogovno pismo
- fonetsko pismo

Slikovna pisma

Ne možemo sa sigurnošću odrediti tačno vreme kada je čovek praistorije prvi put osetio potrebu da nešto zapiše, tj. zabeleži deo onoga što ga svakodnevno okružuje. Pretpostavlja se da je prve crteže, slikovne forme pisma, napravio čovek paleolita. Sem estetske i emotivne vrednosti, ovi crteži su trebali da nose određenu magijsku moć i predstavljali su u neku ruku komunikaciju sa duhovima. Ljudi, životinje i biljke su predstavljani u grupama, onako kako su zaista živeli, u lovu ili nekoj drugoj aktivnosti. Ovakva forma slikovnog pisma naziva se piktogram, što na latinskom “pictus”, zanči slika. Kako je vreme prolazilo, slike su postajale sve stilizovanije i lagano prelazile u slikovne znake. Opisivale su pojmove, a ne situacije i svaki znak je predstavljao jednu ideju / pojam. Zato je ovo pismo nazvano ideogram (“idea” na grčkom znači zamisao). Ako malo bolje pogledamo današnjicu, shvatićemo da ovakve vrste pisama ili znakova nisu isčezle do današnjih dana. Modernizovane su i prilagođene za brzo čitanje (primer: saobraćajni znaci, rimski i arapski brojevi...). Ideogrami su pismo koje datira iz starog veka i itekako je zaslužno za intelektualni razvoj čoveka. U nekim civilizacijama ovaj razvoj je trajao dosta dugo, dok kod nekih još uvek traje. Kao najoriginalniji oblik ideogramskog pisma treba pomenuti kinesko pismo. Ono je vrlo komplikovano i sadrži nekoliko hiljada znakova.

Slogovna i pojmovna pisma

Daljim filtriranjem znakova došlo se do pojmovnih pisama. Ovaj sistem se zasnivao na obeležavanju reči ili nekih njenih delova posebnim slikovnim znakom ili nekim simbolom radi doslednijeg beleženja misli. Kao najstariji oblik ovog pisma smatra se sumersko klinasto pismo. Bilo je pisano na glinenim pločicama i usavršavano vremenom. Zapisi na ovim pločicama koji
su bili duži, zahtevali su numerisanje pločica, preteča današnje paginacije, pa se zato može reći da preteče knjige i biblioteke potiču sa sumerskog tla. Vrlo rano, Egipćani proizvode papirus koji vremenom postaje maksimalno eksploatisan. Pismo koje su koristili bilo je hijeroglifsko pismo, a svoj naziv je dobilo po grčkom prevodu originalnog naziva koji znači “sveti znaci”. Sam papirus bio je ispisan hijeroglifskim, hijeratskim i demotskim pismom, savijan u svitak i čuvan u bibliotekama. Najveća biblioteka starog sveta je bila aleksandrijska. Nova hrišćanska religija koja je brzo prihvaćena preporučivala je korišćenje jagnjećih i jarećih koža za pisanje zbog svoje postojanosti.

Fonetsko pismo

Pored egipatske vrlo razvijene civilizacije na Mediteranu se pojavljuju još neke. Fenikija kao trgovački centar bila je najrazvijenija i samim tim u velikoj meri zaslužna za širenje fonetskog pisma po Mediteranu. Međutim, značajnu prekretnicu su napravili Grci. Iz toga su proizišla mnoga današnja ćirilična i latinična pisma. Novine koje su Grci uneli u feničansko pismo bile su vrlo značajne. Uveli su vokale u alfabet, međutim, mnogo bitnija promena je promena pravca pisanja. Grci su, dakle, u VII i VI veku pre naše ere, promenili pravac pisanja s leva u desno. Tokom prelaznog perioda navikavanja pisalo se u naizmeničnim redovima – jedan s desna u levo – jedan s leva u desno, tzv. bustrofedon, međutim Grci definitivno prelaze na novi sistem krajem V veka pre naše ere. Promenom pravca pisanja i znakovi dobijaju novi oblik, okreću se u pravcu pisanja što im daje dinamičnost.

Razvoj današnjih pisama

Početak današnje latinice leži u tzv. zapadno grčkom pismu koje je nastalo u Italiji. Etrurci su takođe prihvatili grčki uticaj. To pismo je preneto krajem 8. veka pre naše ere u južnu Italiju. Latinska abeceda je dobila svoj naziv po prvim sliovima u redosledu i u prvo vreme je imala 21 verzalni znak. Minuskulni oblik pisma nije postojao. Ovakav oblik pisma služio je za brze poruke. Rukopisno pismo se razvijalo u dva oblika:
- kvadratika
- rustika

Kao treće, i s posebnom namenom, razvijalo se kapitalno pismo. Ono je služilo za ispisivanje monumentalnih slavoluka, spomenika, tabli, obeliska... Kvadratna kapitala je dobila naziv po kvadratnom obliku svojih slova. Rustika je verzalno pismo koje je korišćeno za ispisivanje knjiga. Dobila je naziv po Vergilijevim tekstovima o životu na selu (rustica – seoski). Po svom izgledu, ovo pismo je usko i po uzoru na scriptura actuaria. Stariji i mlađi rimski kurziv nastaju pisanjem verzala po diptihu (dvolisni notes sa spoljne strane obložen metalom ili slonovačom a sa unutrašnje voskom po kome se pisalo), četkom po zidu, a i mnogi zapisi filozofa i pisaca napravljeni su njime na papirusu.
Skoro u isto vreme razvijaju se i oblici uncijalnih pisama nastali iz kapitalnog pisma sa više slobode u pisanju. Početkom VI veka uvodi se i poluncijalno pismo i ono je bilo prvo rimsko pismo koje sa dvolinijskog sistema pisanja prelazi na četvorolinijski. U ranom srednjem veku se pojavljuju razni oblici nacionalnih pisama:
- irski i anglosaksonski poluuncijal
- široki i uski anglosaksonski minuskul
- merovinško minuskulno pismo
- karolinško
- vizigotsko
- langobardsko
- benventana, okrugla i uglasta
Krajem VIII veka karolina se pojavljuje u nekoliko manastira u Francuskoj. Od kraja VIII pa sve do XII veka se koristilo po nalogu Karla Velikog i poslužilo je kao osnov za današnju minuskulu. U XII veku karolinu romanskog perioda smenjuju brojna gotska pisma. U Italiji, tokom humanizma i renesanse, stvorena su nova pisma po uzoru na klasična rimska i karolinsku minuskulu:
- humanistički minuskul
- renesansni kurziv

Uncijala

Pojava knjige kao nove forme

Još jedna tradicija od istorijskog značaja koju uvodi Karlo Veliki su prepisivaonice. Njihova namena je bila da kroz vekove sačuvaju sve tekstove Grčke i Rima. Kodeksi (codex – na latinskom zapis), nastali u V veku, su u stvari bili do tada najpotpuniji oblici knjiga. Od diptiha su preuzete forme korica, a pergament kao budući knjižni blok. Posao prepisivača ili skriptora bio je na ceni u to doba i nije bio ni malo lak. Prepisivani su religiozni tekstovi ali i mnoga antička dela i na taj način sačuvana do danas. Vrhunac umetničke vrednosti knjiga doživljava u periodu humanizma i renesanse. U nju se tada najviše ulagalo i papir koji je došao iz Kine, značajno je pojeftinio izradu kodeksa. Sem postupka prepisivanja u to doba se razvija i nova tehnika umnožavanja knjiga – štampanje otiskivanjem. Pravljene su drvene ploče na kojima je bio rezbaren tekst i ilustracija, koje su zatim bile premazivane bojom i otiskivane na papir. Ova tehnika se zvala ksilografija. Po uzoru na pismo koje su koristili skriptori, humanisti formiraju antkvu ili humanistički minuskul tzv. litera antikva – stara slova. Uvođenje pomičnog sloga u Evropu (Gutenberg) postupak umnožavanja knjiga je modernizovan i time počinje doba štamparstva tj. tipografije.

Razvoj ćirilice

Pisma koja su proizišla iz grčke uncijale bila su glagoljica, bosančica i ćirilica. Slovenske države Raška, Makedonija, Bosna, Zeta, Hrvatska i Bugarska koristile su latinsko i grčko pismo. Severne slovenske države koje su bile pod jakom germanizacijom, imale su veću potrebu za oblikovanjem svog pisma. Iz tog razloga knez Rastislav od cara Mihajla u Carigradu traži da mu pošalje učitelja koji bi narodu na njegovom jeziku protumačio hrišćansku veru. U to vreme, kao propovednici, su bila pozanta braća Ćirilo i Metodije iz Soluna. Car je smatrao da je slovenski jezik bio najčistiji u Solunu i zato ih šalje na put. Prvo su uredili slovensku azbuku a zatim preveli bogoslužbeno jevanđelje na slovenski jezik. U Moravsku državu stižu 863. godine i ostaju 3 godine. Njihovi učenici su se razišli po svim slovenskim zemljama, a među njima najistaknutiji su bili Naum, Kliment Ohridski i Konstantin Preslavski. Vremenom su se formirali dva jaka centra pismenosti i to u Makedoniji Ohridska škola i u Bugarskoj, Preslavska škola. U srpskim zemljama su takođe radili učenici Ćirila i Metodija i stigli čak do Jadranskog mora. Sama ćirilica je dobila naziv po Ćirilu, a prvo slovensko pismo koje su braća donela bila je glagoljica. O ćirilici, koju su formirali učenici Ćirila i Metodija postoje brojni zapisi iz kojih saznajemo je i primennjena pri pisanju prve knjige Izbornog jevanđelja, koja je prevedena sa grčkog jezika. Jedan stari spis pod nazivom “O pismenima”, koji je napisao Crnorisac Hrabar, govori o Ćirilu i Metodiju, braći iz Soluna. U Vizantiji su se u to vreme koristila dva tipa grčke azbuke: jedan koji je ličio na naša velika štampana slova i jedan koji je odgovarao našim pisanim slovima i nazvani su majuskula i minuskula. I glagoljica i ćirilica su se koristile kao svečana pisma. Slovenska azbuka je bila usko povezana sa grčkom po azbučnom redu, obliku pojedinih slova i izgovoru. Uređeno slovensko pismo korišćeno je prvi put u staroslovenskom jeziku. To je bio književni jezik Starih Slovena u prva dva veka njihove pismenosti i odavno više nije u upotrebi. Danas, on se koristi u osnovi crkvenog i liturgijskog jezika, pod nazivom crkvenoslovenski jezik.

Glagoljica

Širila se u Hrvatskoj gde je prihvaćena kao nacionalno, zvanično pismo. Koristila se do 18. veka, a u nekim krajevima i duže. Preoblikovana je i iz nje je nastala nova varijanta – hrvatska glagoljica. U početku je imala 43 znaka, da bi na kraju bila svedena na 40 što je zadovoljavalo fonetske zahteve jezika. Prema izgledu se razlikuju dva oblika: uglasta i obla, a prva knjiga štampana ovim pismom je “Misal” iz 1483. godine, štampan u Veneciji.

Bosančica

Varijanta ćirilice i razvila se u bosanskoj državi. Najstariji dokument pisan ovim pismom datira iz 1189. godine i to je Povelja Kulina Bana. Kako je bosanska država slabila, tako je i pismo odumiralo.